Jubav ti dođe ka imunološki sustav, nima mirne jedinice , pa teško izmirit oli ti je dozirat. Nikad ne znaš koliko kome triba ,a uvik je malo , i jopet za sve kriva .
Svaka štenca zabodena u srce ostavi friž . Dođe ti ka ono u " Tice umiru pivajući " , kad najlipšju batudu zapiva prid samu smrt , nabode se na trn i u toj lipoti , spoji sa s nebeskion zvizdama ...joj koje lipote ....svi oratoriji , falšete , u jubavnom zanosu , jbte priviligije umrit u jubavi ...
Nekako razmišljan , ovin ča mi ostalo, a potaklo me Sunce moje, da na tu tematiku proban napisat par besidi. Samo to meni teško ide , nisan ti ja literata , čovik od pera, već životan , i evo odma vadin bilu bandiru u znak predaje.
Neman ja force i mozgovnog kantuna , škafetina iz kojeg bi moga izvuć priču ...o jubavi ...
Svaki grad jema svog Romea i Juliet ...neki palac ili sisu za taknit , jerbo će donit sriću ...a u jubavi se niko nije usrićija . Svak od nas jema neku ka „Immortal Beloved“
Jerbo teško je otkrit identitet srca , izmirit ga , podilit ...
Mislin da možeš volit jednom u životu. Onako iskonski , ludo , strastveno. Sve ostalo su plagijati jubavi , timbravanja emocija, ka na poštanskoj marki ...
Deboto je najgore , doživit neuzvraćenu jubav ...ma koliko ona bila u tom trenutku konspirativna , jerbo druga polovica oneg tvog ja , ne oćuti , brat blizanac , eto problema ...jubavno ružno pače !
Tad si sam na svitu. Čista arija. Rikuperat se nikad ....zato pivan onu pismu „Moja prva i posljedna jubavi ". Rado bi bija ova druga i spojija se zvizdama ...
Nek me trefi drtaj duše u konačnoj istini s mojom jubavi ...
Volin moje Sunce !
No comments:
Post a Comment